27 sati, 133 km, 0 izgovora: Ultramaraton iz ugla senior ARS inženjera

Intervju sa Lukom Čanji

Na prvi pogled, inženjerski projekti i ultramaratoni nemaju mnogo toga zajedničkog. Jedni se dešavaju ispred ekrana, drugi u prirodi do kasnih noćnih sati, na ivici izdržljivosti. Ali kada razgovarate sa našim kolegom Lukom, senior inženjerom u ARS timu i ultramaratoncem koji je istrčao trku dugu 133 km, shvatite da među njima postoji više sličnosti nego što biste pomislili.
U ovom intervjuu sa Lukom ne pričamo samo o kilometrima, već o psihološkoj borbi, planiranju, nepredvidivim situacijama, i onoj istoj disciplini koja pravi razliku između prosečnog i izuzetnog, kako na trkama, tako i u poslu. Njegova priča je brutalno iskrena, ali i neverovatno inspirativna. Ako ste ikada razmišljali o tome gde su granice ljudske izdržljivosti i šta se nalazi iza njih ovo je tekst koji morate da pročitate.

1. Mnoge kolege se pitaju zašto to radiš. Da li si sada kad je sve prošlo bliže odgovoru na to pitanje?

Baš mi kolega Vlada kaže: “Ne razumem zašto ljudi to rade”. Nisam znao šta da odgovorim, a ne znam ni sada, jer da razumem najverovatnije to ne bih radio. Možda to baš radim da bih razumeo. Nemam racionalno objašnjenje zašto pored silnih obaveza u životu idem na trku od 133 km za koju mi je trebalo više od 27 sati da je završim.

2. Kako objašnjavaš razliku između maratona i ultramaratona – ne samo u kilometrima, već u pristupu?

Nekada sam trčao klasične maratone od 42,2 kilometra i često me pitaju zašto mi to nije bilo dovoljno i zašto stalno moram da pomeram granice. Pod tim granicama obično se misli na broj kilometara.

Međutim, mislim da to nema mnogo veze sa samim brojevima. Pravi izazov za mene je povećanje broja promenljivih na koje mogu da utičem da bih ostvario što bolji rezultat.

U maratonu je glavna promenljiva fiziologija i poznati parametri kao što su VO₂max, laktatni prag i slično. Taj fiziološki limit se brzo dostigne, a kako godine prolaze i obaveze rastu, te vrednosti prirodno opadaju. Ostali faktori poput ishrane i taktike tu imaju manji značaj.

Kod ultramaratona, naročito onih sa trocifrenom kilometražom, broj značajnih faktora se značajno povećava. Fiziologija i dalje igra ključnu ulogu, ali ishrana, psihološka priprema, sposobnost da se snađeš u nepredviđenim situacijama, disciplina u unosu hrane i tečnosti, sve to postaje presudno.

3. Kako izgleda priprema i mentalna postavka pred trku od 133 km?

Bilo mi je teško da ustanem u pet ujutru kako bih stigao na autobus koji vodi do starta trke. Već tada sam se zapitao: „Šta mi je ovo trebalo?“ Pošto odgovora nije bilo, rešio sam da o tome ne razmišljam.

Prošle godine sam odustao na istoj trci, i mentalni bol zbog odustajanja je bio jak i dugo je trajao. Ovaj put sam bio odlučan da je završim i uspeo sam da obuzdam svoju takmičarsku pohlepu.

Ta želja za trkanjem ume da poremeti trkača. Previše se fokusiram na rezultat u ranoj fazi trke, umesto da se držim discipline koja me vodi do cilja. Ovog puta sam krenuo smireno i striktno pratio plan ishrane:

• na svaki pun sat energetski gel,
• na sat i dvadeset minuta četiri slana keksa,
• na sat i četrdeset minuta
• Koka kola je bila obavezna na svakoj okrepnoj stanici.

4. Šta te je čekalo na samoj trci i kako si se nosio sa izazovima?

Već na samom startu doživeo sam prvo iznenađenje: ogromno blato. Prvi strm uspon, i gledam ljude kako padaju i ne mogu da se popnu koliko je klizavo. Prihvatio sam odmah da će uslovi otežati trku i usporiti tempo. Klizio sam, puzio, ali sam se nekako snalazio.

Prva polovina trke prošla je odlično, u skladu sa uslovima. Stomak je dobro radio, disciplinovano sam unosio hranu i tečnost, noge bez bolova i delovalo je lagano.

Kad je pao mrak, upalio sam čeonu lampu i značajno usporio. Blato je tada postalo još opasnije, ne vidiš gde je, samo ti noga iznenada prokliza. Tu sam pao i izgrebao ruku na kamenje, što me dodatno usporilo.

Kod manastira Bešenovo srećem ultramaratonku Tanju Stojanovski i nastavljamo zajedno. Stižemo do Andrevlja, velike okrepne stanice na 85. kilometru, gde sam prošle godine odustao.

Domaćini me odmah prepoznaju i počinju da me zadirkuju. Sad su čak postavili krevete i ćebad pored vatre, što prošli put nije bilo. Kažu da su to uradili zbog mene, jer se sećaju koliko mi je tada bilo loše i kako sam sat vremena drhtao.

To je bila ključna tačka trke. Tu se psihički lomiš i znaš da ćeš se za nekih 20 kilometara opet vratiti na to isto mesto. Ovog puta nisam dozvolio sebi da se zadržim. Nastavili smo odmah dalje. Nisu mi dali ni da gledam u vatru, da me ne bi uhvatilo iskušenje da prilegnem.

5. Koji deo trke ti je bio najteži, a koji najznačajniji?

Nakon izlaska iz Andrevlja doživeo sam novi udarac: Garmin sat me je izneverio. Zabagovao je i ugasio se. Potpuno sam izgubio osećaj za vreme. Mislio sam da je oko jedan posle ponoći, a bilo je zapravo četiri ujutru.

Bilo mi je jasno da sam izgubio ritam ishrane i unosio sam mnogo manje nego što je planirano. Nije mi se spavalo, ali sam bio jako umoran. Više nisam mogao da trčim, samo sam hodao.

Tanja i ja smo se ponovo vraćali na Andrevlje i tu me hvata prva ozbiljna kriza. Počinje da sviće. Tu pravimo dužu pauzu i nekoliko trkača nas prestiže, gubimo četvrtu i petu poziciju.

Sledi uspon na Crveni Čot. Tamo me je prvi put ozbiljno uhvatio san i počele su da mi se priviđaju stvari po šumi. To mi je bio najteži deo trke.

Nakon Čota sam počeo polako da trčim i uspeo sam da se povratim. Do kraja sam išao laganim hodom i završio trku za 27 sati i 35 minuta. Zahvalan sam Tanji na društvu i pomoći.

6. Kako si se osećao dan posle trke? Da li si bio zadovoljan?

Završio sam trku u nedelju oko pola jedan posle podne. Ceo dan sam bio „zabunjen“ od nespavanja. Malo sam dremao, ali nisam mogao da uđem u dubok san.

U ponedeljak je bilo kao da se ništa nije desilo. Samo jedna noć manje spavanja tokom vikenda. Noge su me iznenađujuće malo bolele. Malo mi se više spavalo, ali sam normalno funkcionisao.

7. Da li si posle svega rekao: „Nikad više“? Ili već planiraš sledeću trku?

Ovo mi je bio prvi ultramaraton u kategoriji 100 milja. U regionu ima mnogo lepih trka te dužine. Ova trka mi je bila test da vidim da li sa skromnim treningom mogu da se upustim u tako nešto.

Posle trke sam mislio da je rezultat negativan, da nisam za to, jer sam se baš mučio. Već više godina pratim ultramaraton na Jahorini, gde staza vodi od granice sa Crnom Gorom do Jahorine.

Posle trke mi je žena rekla: „Ne razmišljaš sad valjda o Jahorina ultramaratonu.“ Odgovorio sam da još nisam za to. Ali, kako vreme prolazi, mislim da tada nisam bio u pravu. Samo se nadam da organizatori neće promeniti trasu najduže distance na Jahorini za 2026. Godinu.

8. Kako povezuješ ovakve trke sa svojim inženjerskim poslom?

Ključ je disciplina. I u trci i na poslu.

Na početku projekta, sve je lagano, imaš snage, vremena, energije, sve ide glatko. Opušten si, čekaš klijenta da završi specifikaciju. Onda dođe umor i rokovi.Zato je važno da si disciplinovan dok je sve dobro da bi ti bilo lakše kad postane teško. Kod ultramaratona moraš da vodiš računa o tempu, da čuvaš snagu, da jedeš i piješ disciplinovano i da ne ignorišeš ni najmanji problem.
U inženjerskom poslu moraš da proceniš potrebe klijenta i da ideš ispred njega sa rešenjima. Ne smeš da propuštaš detalje. Uvek moraš biti spreman.

Lukina priča je mnogo više od fizičkog podviga, ona je podsetnik da nas najvrednije lekcije često čekaju tamo gde je najteže. U blatu, u tišini noći, u kilometru broj 133. Ili u momentu kada klijent kasni sa specifikacijom, a vi ostajete pribrani jer ste, kao Luka, već istrčali svoju unutrašnju trku.