Od hobija do profesije: Upoznajte Zorana, firmver inženjera i njegov netipičan put u karijeri

Naš kolega Zoran imao je pomalo netipičan karijerni put, zato smo ga zamolili da nam ispriča svoju priču. Završio je elektrotehniku pre mnogo godina, ali ga je sudbina odvela drugim putem, sve do pre malo više od godinu dana kada nam se pridružio u ARS-u. Kako je to sve izgledalo i kako je pobedila ljubav prema elektronici, čitajte u nastavku…

1. Zorane, opiši nam ukratko koja je tvoja pozicija, koliko si dugo u ARS-u i kako izgleda tvoj posao?

Moja pozicija u ARS-u je inženjer za razvoj integrisanih (tzv. embeded) sistema. Ti sistemi su zasnovani na programabilnoj, upravljačkoj jedinici (mikrokontroleri renomiranih proizvođača), na aplikacijama razvijenim za njih i na raznim upravljivim, periferijskim uređajima (senzori, aktuatori, gotovi sklopovi – podsistemi). U ARS-u sam malo više od godinu dana.

Posao je, u suštini, zanimljiv jer je veoma kreativan i uključuje puno zanimljivih izazova što je za mene presudno jer sam po prirodi radoznao i uporan u rešavanju izazova. U poslu se susrećemo sa različitim zadacima i zahtevima korisnika koje ispunjavamo koristeći prethodno pomenute komponente. Pri tome imamo slobodu da rešenja razvijamo kreativno prema sopstvenim idejama, ali strogo poštujući kompanijske i industrijske standarde, pogotovo kada je u pitanju bezbednost uređaja.

Druga strana medalje je ta da posao zahteva praktično kontinuirani proces učenja, a samim tim i dosta vremena, jer se koriste najraznovrsnije komponente sa obimnom dokumentacijom. Zbog napretka tehnologije, često se susrećemo sa novim komponentama, što je neminovno, ali to podrazumeva proučavanje obimne dokumentacije uz rizik da nam promakne nešto važno zbog čega se razvoj ponekad bespotrebno iskomplikuje.

2. Završio si elektrotehniku, ali si se dugi niz godina bavio drugim poslom. Gde si i šta radio?

Ono što sam naučio od svog tadašnjeg profesora i mentora na fakultetu je da je nakon završetka studija najvažnija veština koju sam stekao sposobnost učenja i da ne treba da brinem o tome da li će znanje koje sam stekao na fakultetu biti dovoljno za moj budući posao. Tako je i bilo. Vrlo kratko sam se profesionalno bavio svojim izborom odnosno elektro(teh)nikom, a vrlo brzo sam morao naći neki posao od koga se tada moglo živeti. Pukom srećom zaposlio sam se u jednoj banci, a poznato je da su banke kompanije koje su blizu novčanim tokovima pa se moglo pristojno živeti i raditi u njima. Moja, da kažem, sreća tokom karijere je bila da sam u toj banci promenio i poslodavca jer je banku kupila druga banka, a ujedno sam promenio i  nekoliko vrsta poslova: bio sam programer, pa sistem inženjer i na kraju inženjer za integracije. Sve u svemu, cela karijera u banci je bila veoma zanimljiva i izazovna u smislu da sam uvek radio sa novim tehnologijama, uvodio ih i puštao u produkciju. Zajedničko za sve te tehnologije je da su u osnovi informacione tehnologije, a kao što sam već rekao, još bitnije je da je posao bio kreativan.

3. Kako su tvoji hobiji i interesovanje za elektroniku uticali na tvoj profesionalni razvoj/karijeru? Opiši nam kako je sve počelo.

Za elektro(teh)nikom sam pokazao interesovanje još kao dete jer je moj ujak bio pogonski električar koji se iz hobija bavio elektronikom. Tako sam i ja ugledajući se na njega, iz radoznalosti krenuo da se interesujem za elektroniku i počeo sa nekim ranim radovima tipa light-show (tada je to bio obavezan početnički uređaj), kao i sa proučavanjem rada električnih aparata. Omiljena mi je bila veš mašina jer se često kvarila, pa me je ujak učio kako da je održavam. Kasnije, kada sam upisao srednju školu, prešao sam na televizore (tad su bili aktuelni i tzv. lampaši), radio aparate i sl, pošto se bela tehnika pokazala relativno jednostavna i podložna više mehaničkim kvarovima.

Tokom studija, na žalost nije bilo praktičnih projekata, jedva sam postizavao da na vreme polažem ispite, tako da je hobi ostao po strani. Diplomski rad je na žalost bio jedini praktični rad na fakultetu tokom studija. Posle studija sam se vrlo brzo zaposlio u banci i više vremena sam posvećivao nekim drugim hobijima, kao što je šetnja i vožnja bicikla po prirodi, a i 90-te godine prošlog veka su generalno bile prilično neinspirativne za bilo kakvo bavljenje kreativnim hobijem i svi smo bili okrenuti osnovnim potrebama. Posle je na red došla  porodica i hobi je i dalje strpljivo čekao sve dok stariji sin nije pokazao interesovanja za elektroniku kao i ja kada sam bio u njegovim godinama. Naravno da sam ga podržao u tome, ali je trebalo i sopstvenim primerom da mu pomognem u savladavanju osnova. Stoga sam se i ja ponovo počeo baviti starim hobijem uz dobar izgovor  – pomažem detetu. Međutim, kada je dete stiglo do srednje škole, to je postalo moje dominantno zanimanje tako da sam pomagao detetu kako za Arduino sekciju u školi tako i u kući u realizaciji par malih uređaja.

Sticajem okolnosti sam dobio priliku od tadašnjeg direktora ETŠ da odem sa Arduino sekcijom na IEEESTEC konferenciju studentskih i srednjoškolskih radova (iz elektronike) u Niš. Projekat na kom smo radili bio je autobus čija je osnovna funkcija praćenje broja putnika koji su ušli ili izašli. Podaci su se beležili lokalno i slali preko GSM-a, a napajanje se vršilo baterijom koja se punila preko solarnog panela na krovu autobusa kada je u pokretu ili na punjaču kada je u garaži. Ta atmosfera na ETF-u u Nišu gde sam sreo veliki broj studenata i srednjoškolaca koji se nadahnuto bave elektronikom mi je verovatno pomogla da dođem na ideju da bih jednog dana mogao i ja da se profesionalno bavim time jer sam shvatio da ima dosta toga što bih mogao toj deci da prenesem, ali i sam da naučim.

Naravno da je kada sam se vratio kući iz Niša u svakodnevnicu, to izgledalo nemoguće, pre svega zbog godina, a dodatno je vrlo brzo došla i epidemija korone koja je opet preusmerila svu moju okupaciju na osnovne životne potrebe kako mene, tako i porodice.

4. Kako si ipak odlučio da apliciraš za posao u ARS-u?

Kako god to zvučalo neverovatno, ali  rad u banci mi je postao nepodnošljiv pa sam počeo da razmišljam o odlasku čim se epidemija korone smirila. Bio sam u nedoumici gde da konkurišem odnosno za kakav profil radnog mesta i poslodavca. Moje godine, radno iskustvo i insistiranje da ne putujem/selim se u Beograd, znatno su suzile izbor potencijalnih radnih mesta odnosno poslodavaca. Očigledno je da se ARS uklopio u neki moj željeni izbor, a što je još važnije, i ja sam se uklopio u zahteve kompanije.

5. Tvoj put je netipičan i dokazuje da je ipak prevagnula ljubav prema elektronici. Koji je tvoj savet mladima koji započinju karijeru u ovoj oblasti?

Jedini savet je da ne čekaju previše dok su mladi i ne traže izgovore, nego da svoju mladost ulože u to što ih ispunjava, gde god morali da odu.